- Piše: Maksim Drašković

Ovo više ne može ovako. Kome to još nije jasno? Pa, valjda svako strpljenje ima granicu. Sve osamnaesta za osamnaestom, sve okupacija za okupacijom – da je od brata rođenog, mnogo je, a kamoli od vjekovnog okupatora. Prvo devetstoosamnaesta, pa sad dvijehiljadeosamnaesta (a sve ono uzgred i da ne pominjemo) – trpi, trpi – dozlogrdilo više. Nećemo, zar, potomstvu ostaviti da u jarmu i ropstvu dočeka i dvijehiljadestoosamnaestu? Crni li bi to tek jubilej bio za Crnu Goru. Ako bi je dotle uopšte i bilo? Džaba je klicati „Da je vječna“, ako je ne odbranimo.
Nema tu više čekanja, no sad ili nikad, viteški reći i da se zanavijek zna: „Rani sina pak šalji na vojsku, Srbija se umirit ne može”. Pa za koje smo jade izumili onog „Mašana“? Nego udri dok mahati možeš‘‘, što bi rekao Njegoš. Zadesilo nas je što nas je zadesilo. Mi smo u ropstvu jednako. Ali, bolje je živjeti pod bilo kim, nego pod Srbijom, najteže je s braćom, pa sve da to jesu, a ne nijesu.
Još oće sa svojim izmećarima u Crnoj Gori (Srbljima) da slave nekakav jubilej? Za njih je ujedinjenje, ono što je za svakoga dičnoga Dukljanina okupacija. I još neće da poštuju savremeno znamenje crnogorsko. Ne prihvataju našu bezbrižnu (kolonijalnu) Crnu Goru. Oće, kažu, da povampire onu nazadnu predačku, petrovićevsku. Oće za himnu onu zabludu od pjesme kralja Nikole – „Onamo, ’namo”. Svojataju onu okupatorsku – „Bože pravde‘‘, ubrani Gospode!
Pa kažeš nešto. E, neka je naša mudra vlada pripremila golootočke mjere za neposlušne. Mora se poštovati Sekulina himna. To se već čulo i do Veljeg Dubokog. Svakoj planinki je saopšteno kad bi, i ako bi čula te čarobne zvuke, mora skočiti na noge lagane, pa makar u tom momentu i kravu muzla. U protivnom, uvijek ima neko da kaže – e, odoh sad da te kažem u Kolašin. A onda odoše i krava i varenika.
E, baš nam je ta osamnaesta netalična. Čim ona dođe, eto ti Srbije, eto ti okupacije. One 18. prije stotinu godina banuše osvajači te primoraše, ništa manje no 165 od naroda izabranih narodnih poslanika da glasaju za ujedinjenje s nebraćom, a ove osamnaeste nagrnuše nekakvi nogometaši, te opet pokoriše Crnu Goru. Kako se niko ne nađe (a imali smo i Genija – on je to mogao isposlovati) da promijeni kalendar i sve pomjeri barem u devetnaestu, možda ništa od ovoga ne bi bilo. Ali, prosto i to, no što nas o crnom jadu zabaviše te morasmo sve raspoložive, oružane i neoružane snage podići na najviši nivo borbene gotovosti. A sve zbog nekog Mitrovića što je tobož naše gore list, a ponašao se kao pravi janičar. Bože, spasi i pomiluj!